Bosansko proljece: na koji na način može civilno društvo da utiče na demokratizaciju?

Die deutsche Version dieses Artikels finden Sie hier

U BiH se demokra­ti­zaci­ja ne odvi­ja direk­t­no. Mul­tiet­nič­ka zeml­ja traži svoj put u pravcu demokratske nor­mal­nos­ti. I posli­je 20 god­i­na dej­ton­skog spo­razu­ma razvoj izgle­da nejasan i dug. Plen­u­mi i kon­fer­en­ci­je, kao što je na prim­jer, Otvoreni Uni­verzitet Sara­je­vo, koji se u novem­bru u Sara­je­vu održavao, izgleda­ju kao svjet­los­ni tračak.


God­i­na 2014 bila je za BiH veo­ma tur­bu­lent­na. Zeml­ja je bila pogođe­na poplava­ma koje se u zad­njih 100 god­i­na ne pamte, što je dodat­no i tako već oslabljenu privre­du i infra­struk­tu­ru još više osla­bi­lo. Istovre­meno ističe ter­min za prim­jenu novog zakona o izda­van­ju JMBG za građane BiH. Ujed­no mnoge firme u Tuzli prelaze u pri­vat­ni pos­jed i usljed toga hil­jade rad­ni­ka osta­je bez posla.

Bosnien

Ilus­traci­ja 1: Bosna i Herce­gov­ina sa grani­ca­ma entite­ta

Događa­ji od ove i od prošle godine vode ka najvećim protes­ti­ma posli­je 1996. godine. Pri­je sve­ga demon­stri­ra­ju rad­ni­ci, stu­den­ti i pen­zioneri. Ubr­zo je gov­or o bosan­skom prol­jeću, o demokrati­ji. Ali, da li je uopšte moguće da ulični pri­ti­sak utiče na demokrats­ki razvoj jedne zeml­je?

Uticaj civilnog društva na demokratiju

U pro­ce­su demokra­ti­zaci­je filo­zofi i naučni­ci pri­da­ju noseću ulogu civilno­društvenom pokre­tu (Rueschemey­er et al.1992). Inter­na­cional­na zajed­ni­ca pruža veo­ma često pomoc nevla­din­im orga­ni­zaci­ja­ma u zeml­ja­ma koje se od dik­tature ka demokrati­ji razvi­ja­ju. I to sto­ga što je iskust­vo pokaza­lo da nevla­dine orga­ni­zaci­je, ili druge civilno­društvene orga­ni­zaci­je, mogu poz­i­tivno uti­cati na učvršćen­je demokrati­je (pogledaj u info­sandučiću 1).

Na prim­jer, orga­ni­zaci­je kao OTPOR i druge nevla­dine orga­ni­zaci­je u Srbi­ji, znača­jano su doprini­jele da se pokrenu birači tokom izb­o­ra 2000­ite godine (izbor učes­ni­ka u 2000­itoj godi­ni izno­sio je 71% u odno­su na 48% u 1997 godi­ni). S obzirom da Miloše­vić poraz na izbori­ma nije htio da pri­h­vati, dolazi u cijeloj zemlji do masovnih demon­straci­ja, što je na kra­ju kra­je­va znači­lo završe­tak Miloše­vićevog autori­tarnog vladan­ja.


Bosnien

Ilus­traci­ja 2: Sim­bol Otpo­ra, pes­ni­ca, kod fakul­tetske zgrade u Novom Sadu u Srbi­ji, 2001

Ali gdje leži poten­ci­jal civilno­društvenog pokre­ta u jed­nom pro­ce­su demokratizacije?U jed­nu ruku, pored zvaničnih poli­tičk­ih par­ti­ja, civil­no društ­vo može biti jedan važan kanal za artiku­laciju demokratske potražn­je. U drugu ruku civil­no društ­vo, kao zas­tup­nik društvenih intere­sa, ispun­ja­va jed­nu dodat­nu funkci­ju i pred­stavl­ja još jed­nu mogućnost više za inte­graci­ju plu­ral­nih intere­sa u poli­tičkom odluču­jućem sis­te­mu. Nje­gov uti­caj, na kra­ju, direk­t­no zav­isi od pos­to­jećih poli­tičk­ih i ekonom­skih sis­tema.

Klasna borba za vlast

Istori­ja demokra­ti­zaci­je zapad­no­evrop­skih zemal­ja odu­vi­jek je pred­stavl­jala bor­bu raznih klasa za vlast. Dugo vre­me­na don­ja i sred­n­ja klasa nisu imale poli­tič­ka pra­va. Do počet­ka Prvog svjet­skog rata u veći­ni evrop­skih zemal­ja važi­lo je samo ograničeno izbor­no pra­vo koje se odnosi­lo na to da su samo imućni muškar­ci smjeli učestvo­vati na izbori­ma. Sve do kra­ja 20-og vije­ka u mnogim mjes­ti­ma žene nisu imale poli­tičko pra­vo glasa. Šva­j­cars­ka je uvođen­jem pra­va glasan­ja žena na nacional­nom nivou 1971. godine posta­la jed­na od posljed­njih zemal­ja u Evropi.

Sa napre­dovan­jem indus­tri­jal­izaci­je i urban­izaci­je kra­jem 19­og vije­ka razvi­ja se rad­nič­ka klasa koja se sve više širi i posta­je sve veća.Da bi mogle da vrše određeni pri­ti­sak na vladu rad­ničke klase se počin­ju kolek­tivno orga­ni­zo­vati i to tako što su osni­vale rad­ničke sindikate ili nove par­ti­je. Takve civilno­društvene aktivnos­ti bile su, i još uvi­jek su, važan fak­tor za demokra­ti­zaci­ju (pogledaj Rueschemey­er et al. 1992).

Info-­san­dučić 1: Civil­no društ­vo

Pod civil­nim društvom podrazu­mi­je­va­ju se sve soci­jalne ustanove i orga­ni­zaci­je (for­malne i nefor­malne) koje su neza­v­isne od države. Ova širo­ka defini­ci­ja uključu­je, kako nefor­mal­ni kar­taš­ki klub ili crkvenu grupu, tako isto i for­malne nevla­dine orga­ni­zaci­je kao što su rad­nič­ki sindikati ili poli­tičke par­ti­je.

Nasljedstvo Jugoslavije

Uslovl­je­na više­vi­jekovn­im živ­o­tom pod stra­nom vlašću, indus­tri­jal­izaci­ja i mod­ern­izaci­ja u Bosni, u poređen­ju sa drugim zapad­no­evrop­skim zeml­ja­ma, započin­je veo­ma kas­no: 1948. godine 3⁄4 bosan­skog stanovništ­va bili su još uvi­jek sel­jaci. U to vri­jeme u Šva­j­carskoj je udio zaposlenih u poljoprivre­di izno­sio između jedne četvr­tine i jedne trećine ukupnog stanovništ­va. Uz to je još pod soci­jal­is­tičkim, jednopar­ti­jskim sis­te­mom sva­ka dru­ga civilno­društvena orga­ni­zaci­ja ili rad­nič­ki pokret koji nije bio iden­tičan sa državnom poli­tičkom lin­i­jom bio zabran­jen (pogledaj info­sandučiću 2).

Industrijski procvat poslije Drugog svjetskog rata

Posli­je Dru­gog svjet­skog rata Jugoslav­i­ja doživl­ja­va indus­tri­js­ki proc­vat. U Bosni niču novi indus­tri­js­ki cen­tri. Stvara se jed­na jaka rad­nič­ka klasa ali, uprkos tome, orga­ni­zo­vanog rad­ničkog pokre­ta izvan grani­ca repub­like nije bilo. Jedan od razlo­ga za to je speci­fič­na privred­na for­ma Jugoslav­i­je, koja je kolek­tivnu rad­ničku svi­jest otežavala, takoz­vano rad­ničko samoupravl­jan­je. Samoupravl­jan­je se odvi­ja­lo kroz određenu autonomi­ju firme ili fab­rike, a odnosi­lo se na to da su zaposleni mogli sami birati direk­to­ra ili disku­to­vati o visi­ni plate. Tak­va autonomi­ja vodi­la je ka ekstrem­noj frag­mentaci­ji radnog tržista i dovela do nejed­nake zarade u okviru istog zan­i­man­ja. Pod takvim uslovi­ma kolek­tiv­na svi­jest od strane rad­ni­ka se nije mogla razvi­ti. Na prvi pogled je autonomi­ja tih ustano­va i fab­ri­ka izgledala kao jedan poz­i­tivni privred­ni mod­el. To je svakako dovelo do toga da jed­ni te isti uslovi jedne te iste ustanove u nekom dru­gom mjes­tu nisu bili važeći.

Info-­san­dučić 2: Saže­tak istori­je Bosne i Herce­govine

U toku istori­je Bosna je bila dio raznih imper­i­jal­stičk­ih sila, kao što su osman­sko ili austro­ugarsko carst­vo, što se danas ispol­ja­va kroz veliku kul­tur­nu i reli­gioznu razno­likost. Tokom vijeko­va ona je domov­ina katolici­ma, mus­li­man­i­ma , pravoslavci­ma i jevre­ji­ma. Sa ras­padom soci­jal­is­tičke Jugoslav­i­je 1991. godine drža­va doživl­ja­va fatal­ni građan­s­ki rat koji se tek 1995. godine okonča­va Dej­ton­skim spo­razu­mom.

Dayton

Ilus­traci­ja 3: Predsed­nik Srbi­je Slo­bo­dan Miloše­vić, predsed­nik Predsed­ništ­va BiH, Ali­ja Izetbe­gov­ić i predsed­nik Hrvatske, Fran­jo Tuđ­man pot­pisali Dej­ton­s­ki mirovni spo­razum u Parizu, 14.12.1995.

Posli­je završet­ka građan­skog rata osno­van je jedan kom­p­liko­vani poli­tič­ki sis­tem sa dva autonom­na entite­ta: Fed­eraci­ja BiH i Repub­li­ka Srp­s­ka (pogledaj sliku 1). Među­nar­o­d­na zajed­ni­ca istovre­meno osni­va kance­lar­i­ju Visokog pred­stavni­ka koji tre­ba da nad­gle­da sprovođen­je mirovnog ugov­o­ra i koji u stvarnos­ti sprovo­di izvršnu vlast. Uz to se sva rad­na poli­tič­ka mjes­ta dod­jelju­ju na osnovu etničko­religioznog opred­jel­jen­ja. Reli­giozni iden­titet građana pred­stavl­ja još uvi­jek veli­ki iza­zov (And­jel­ic, 2003). Po posljed­njem zvaničnom popisu stanovništ­va u zemlji iz 1991. godine odnos je bio : 44% mus­li­man­skih, 31% srp­skih i 17% hrvatskih bosanaca (mali pro­ce­nat se izjas­nio kao Jugosloveni). U 2013-oj godi­ni izvršen je novi popis ali rezul­tati nisu ni do danas objavl­jeni (Agen­ci­ja za Sta­tis­tiku, BiH).

Dejton i njegove posljedice za civilno društvo

Posli­je završet­ka rata 1995. godine poli­tičkim sis­te­mom Bosne domini­ra­ju isključi­vo nacional­is­tičke par­ti­je. Par­ti­je koje se pozi­va­ju na nacional­ni civil­ni iden­titet Bosne, a koji­ma je veći­na birača mus­li­man­sko stanovništ­vo, u nar­o­du se per­cipi­ra­ju kao mus­li­manske par­ti­je. Ova raz­li­ka se sa etničke tačke glediš­ta preni­jela se na sve poli­tičke sis­teme i na sve soci­jalne pokrete.

Kao prim­jer: u Sara­je­vu je 1996. godine osno­van Savez Samostal­nih Sindika­ta BiH (SSS­BiH).
 Istovre­meno je u Repub­li­ci Srp­skoj osno­van dru­gi sindikat koji sli­je­di srpsko­nacionalističku ide­ologi­ju. Kra­jem 90­ih god­i­na već su pos­to­jala 23 sindika­ta u Fed­eraci­ji i 15 sindika­ta u Repub­li­ci Srp­skoj. Tek su se 2005. godine oba entite­ta usa­glasi­la i spo­razum­jela za jed­nu zajed­ničku sindikalnu orga­ni­zaci­ju koja ima jed­na­ka pra­va za sve. Dis­funkcional­ni poli­tič­ki sis­tem i katas­tro­fal­ni privred­ni položaj dovode do poli­tičk­ih kriza u neko­liko navra­ta. Iako je 2011-e godine drža­va bila dugo bez vlade to nije dovelo do masovnih protes­ta širom zeml­je.

Glav­na prepre­ka i još veći iza­zov za osni­van­je jedne sveobuh­vatne orga­ni­zaci­je civilnog društ­va, kao što je već rečeno, jeste očigled­na etnizaci­ja poli­tičkog, ekonom­skog i društvenog živ­ota.
Dak­le, sva­ka tvrd­n­ja nas­ta­je pod aspek­tom religi­je i bilo kakve diskusi­je o poli­tičkim pitan­ji­ma stavl­ja­ju državu osno­vanu 1996.godine pod znak pitan­ja. Jed­nu svi­jetlu tačku u okviru pokrenu­tih prom­je­na u zemlji pred­stavl­ja­ju, u uvo­du nave­deni, događa­ji u 2014-oj godi­ni.

Tragična smrt novorođenčeta zbog disfunkcionalne politike

Kra­jem 2012-e godine Ustavni sud Bosne objavio je da su ondašn­ja prim­i­jen­je­na prav­i­la za izda­van­je JMBG nevažeća, jer nova ime­na grado­va i opšti­na, koja su posli­je rata promi­jen­je­na, nisu tim prav­il­i­ma obuh­vaće­na.

Par­la­ment se nije mogao složi­ti oko toga kuda tre­ba da pro­lazi reg­is­tracijs­ki okrug za JMBG: da li duži­nom oba entite­ta ili tre­ba da bude jed­na jedin­stve­na, cen­tral­is­tič­ka reg­is­traci­ja. Ova na izgled apsurd­na sporna tač­ka dovela je na kra­ju cjelokup­nu egzis­ten­ci­ju bosanske države u pitan­je. Kad je u feb­ru­aru 2013.godine ter­min, još uvi­jek bez spo­razu­ma, istekao, nova doku­men­ta za novorođenčad nisu više mogla da se izda­ju.
Kroz to su dvi­je djevo­jčice postigle tužnu slavu. Obje su bebe došle teško bolesne na svi­jet. Da bi se jed­na hit­na operaci­ja sprov­ela, morale su u inos­transt­vo puto­vati. Vlasti nisu mogle da im izda­ju pasoše. Trag­ič­na posljed­i­ca je smrt djece, što je u velikom dijelu stanovništ­va iza­z­va­lo poriv za masovne demostracije.

Stanovništvo ide masovno na ulice

U velikom bro­ju stanovništ­vo oba entite­ta pot­po­maže ove proteste ( 89% u Fed­eraci­ji, 77% u Repub­li­ci Srp­skoj). Stanovništ­vo se uz pomoć privre­menog spo­razu­ma između poli­tičara smir­i­lo i nakon lje­ta 2013.godine protesti polako presta­ju. Otpri­like pola godine kas­ni­je, početkom 2014-e godine, rad­nice pozi­va­ju izno­va na masovne proteste zbog proce­sa pri­va­ti­zaci­je fir­mi koje su rani­je pri­padale državi.

Tuzlan­s­ki protesti mobil­išu stu­dente, ratne vet­er­ane i pen­zionere i u drugim gradovi­ma. Ovaj događaj se pos­ma­tra kao prva real­na pri­li­ka da se par­a­dig­ma nacional­iz­ma pro­bi­je i sruši. Svakod­nevni prob­le­mi Bosne,tj.naduvani državni aparat, korup­ci­ja i nefunkcional­ni privred­ni sis­tem pogađa­ju sve građane u istoj mjeri, bez obzi­ra na religi­jsku pri­pad­nost. Ovo se da zaključi­ti pri­je sve­ga iz retorike i iz aktivnos­ti prote­sti­ra­jućih koji su se jas­no od svih pos­to­jećih par­ti­ja ogradili i nisu molili inter­na­cionalne orga­ni­zaci­je za pomoć niti održavali plenume na bazi demokrati­je.

bosnien

Ilus­traci­ja 4: Protesti u Zeni­ci, 10. Feb­ru­ar 2014

Uprkos masovn­im mit­inz­i­ma pokret se u grani­ca­ma proširio na Repub­liku Srp­sku. U Ban­ja Luci su se održale poje­d­i­načne demon­stracije. Masovni­ji odziv i neka veli­ka pomoć od strane rad­ni­ka iz Repub­like Srpske izosta­je. Razlozi su bili: repre­si­ja, difamirung (stvaran­je loše rep­utaci­je — kleve­tan­je), skan­dal­i­zo­van­je od strane etničko­birokratske ekonomske elite, medi­ja i akademi­je u Repub­li­ci Srp­skoj.


Među­tim, na lokalnom nivou prote­sti­ra­jući postižu usp­je­he: poje­d­i­načne region­alne vlasti i poli­tičari pod­nose ostavku, a u Tuzli se osni­va novi sindikat (sol­i­darnost), koji neo­vis­no o religi­jskoj pri­pad­nos­ti zas­tu­pa sve rad­nice i rad­nike. Osim toga osno­vana je i jed­na nevlad­i­na orga­ni­zaci­ja koja tre­ba da učes­nike feb­ru­arskog protes­ta uje­di­ni i kolek­tivno orga­nizu­je (pokret za soci­jal­nu prav­du).

Šta dolazi poslije protesta u 2014/2015?

Uprkos tračku nade protesti su polako uti­h­nuli uslovl­jeni poplava­ma u 2014-oj godi­ni i jakim repre­si­ja­ma od strane državnog apara­ta. Štaviše, prote­sti­ra­jući nisu osno­vali jed­nu jedin­stvenu par­ti­ju koja bi se izbori­ma u okto­bru 2014. godine mogla suprot­stavi­ti. Time su se osobe koje su bile važne u soci­jal­nim protes­ti­ma priključile već pos­to­jećim par­ti­ja­ma, što je dovelo u pitan­je nji­hovu vjero­dos­to­jnost. Iako su rat­ni vet­erani bili učes­ni­ci na demon­straci­ja­ma, povre­meno nedosta­je snaž­na podrš­ka takoz­vane jugoslovenske gen­eraci­je. Izgle­da da su se bosanske gen­eraci­je, koje su Jugoslav­i­ju doživ­jele i rat preživ­jele, razvile u apoli­tičke (ravn­odušne pre­ma poli­tičkim zbi­van­ji­ma) građane. Poli­tič­ki skan­dali i sum­n­jivi inci­den­ti su sve učestal­i­ji u društvu.

Pored moralne podrške jugoslovenske gen­eraci­je ono što nedosta­je je svakako aktivni civilno­društveni rad ove starosne grupe. Ovaj dio društ­va nosi u sebi još pokre­tačkog poten­ci­jala i sto­ga bi bilo od izuzetnog znača­ja naći prist­up ovim ljudi­ma. Da bi protesti od 2014. godine imali tra­jan uti­caj tre­ba­lo bi da naučni­ci, filo­zofi i aktivisti razvi­ju svoj sop­stveni pro­gram. To bi konkret­no znači­lo: osno­vati jed­nu par­ti­ju, pri­do­biti šire seg­mente društ­va, pri­je sve­ga gore nave­de­nu gen­eraci­ju jugoslove­na, i pokušati uti­cati na javno mnen­je. Samo na ovaj način civilno­društvena aktivnost može pred­stavl­jati jedan realan iza­zov za pos­to­jeći poli­tič­ki sis­tem.


Bib­li­ografi­ja:

  • Angel­ic, N.(2003): Bosnia-Herze­gov­ina. The End of a Lega­cy. [Bosna i Herce­gov­ina. Kraj nasljeđe]. Lon­don: Frank Case. 

  • Armako­las, I. & Mak­si­movic, M. (2013). “Baby­lu­tion” – A Civic Awak­en­ing in Bosnia and Herze­gov­ina? [Bebolu­ci­ja- Građan­sko buđen­je u Bosni i Herce­govi­ni?]. South- East Europe Pro­gramme, Work­ing Paper No 34. 

  • ler­hus, J. (2013). Soziale Proteste in Bosnien und Herze­gow­ina. Ein möglich­es Sig­nal zum Aufbruch.[Socijalni Proteste u BiH. Mogući sig­nal za polazak]. Friedrich Ebert Stiftung, 1–5. 

  • Petro­vic, V. (2015). Ein Ver­gle­ich der Demokratiequal­ität in Bosnien-Herze­gov­ina, Libanon und Ser­bi­en. [Poređen­je kvalite­ta Demokratie u Boni-Herce­govi­ni, Libanu i u Srbi­ji ]. Forschungssem­i­narar­beit. Zürich: IPZ.

  • Rueschemey­er, D., Huber Stephens, E. & Stephens J.D. (1992). Cap­i­tal­ist Devel­op­ment and Democ­ra­cy. [Kap­i­tal­is­tič­ki razvoj i demokrati­ja]. Corn­wall: Poli­ty Press.

  • Sej­fi­ja, I. (2007). Build­ing Civ­il Soci­ety in Rela­tion to State Struc­tures. [Izgrad­nje civilnog društ­va u odno­su na državne struk­ture]. [In:Fischer, Mar­ti­na (Hrsg.) Peace Build­ing and Civ­il Soci­ety in Bosnia-Herze­gov­ina. Ten Years after Day­ton. [Izgrad­n­ja mira i civilnog društ­va u Bosni i Herce­govi­ni. Deset god­i­na nakon Day­tona]. Berlin: LIT Ver­lag. 

Slike:

Print Friendly, PDF & Email